Илити: „Време спорта и разоноде“

Наш врли Председник нам је по­ново показао како нас све воли и како брине за нас. Водећи се геслом: „У здра­вом телу здрав дух“, показујући лич­ним примером како без спорта нема живота, Председник је покренуо но­ву акцију не би ли наш град ко­нач­но претворио у хвале вредну жи­вотну идилу, а нас навео на прави пут здравља, спорта, разбибриге и разо­ноде.  Замисао је толико брили­јан­тна да није ни чудо да се тога нико раније сетио - јер, један је Он.

Дакле, ево идеје: сав простор из­ме­ђу реке и обилазног пута, почев од фудбалског игралишта па скоро до пар­целе ЈКП, претвориће се у једну ги­гантску спортско-рекреативну зону, дос­тојну града величине Хамбурга, или мало већег. У том простору, на­лазиће се: још један фудбалски ста­дион, још неколико игралишта за раз­не спортове (одбојку, стони тенис, ми­ни-голф, боћање, пљување у даљ и прде­ње у вис), једна врло лепа стаза за скејт­бординг (ако не знате шта је то, то је онај леп спорт који можете да гледате у америчким филмовима, а који упражњава зека на слици) и једна трим-стаза (а то вам је стаза за трчање и вежбање), тик уз магистралу. Оно што остане између тога и ЈКП-а биће остављено за породичне куће.
Рекло би се да смо све у овој оп­штини средили и да одасвуд сипа мед и млеко, па је време да се спорту по­светимо на један овако раскошан на­­чин. Видели смо како хала добро ра­ди и како је одржавање јефтино, да је добра и да смо је само три пут отва­рали, а да ни после „треће среће“ ни­ко не може да је користи. Но то Пред­сед­ника није спречило да у хали за­по­сли кусо и репато. Али кад је бег био циција? Никад, поготово кад даје наше паре.
Е сад, наравно, одмах се јављају антидржавни елементи помогнути си­ла­ма мрака и безумља. Онај одбор­ник ЛДП-а, чије је име мрско и поме­нути, некакав архитекта, шта ли, уг­лав­ном незналица, мрзитељ спорта и омладине, одма’ на скупштини каз’о како не иде да се прави трим ста­за поред пута. Каже, може ту да се направи нешто комецијално. Каже, може да се отвори бар сто рад­них места. Каже, није сва земља општин­ска, питасте ли власнике шта ће са својом земљом? Каже, само би будала направила зеленило и куће на таквом месту, где је идеално да се нешто ради. Каже, загушљиво!
И још рече како у својој поквареној машти замишља како Председник, за­ме­ник Му и посилни Му, као три буц­масте зеке скакућу трим-стазом кроз шумицу и слушају птичице како пе­вају. А смог? А саобраћај? Па нема сао­браћаја, зауставили се камиони, аутомобили и аутобуси, чак и авиони, стао свет и гледа чудо невиђено: хопа-цупа, скакућу зеке. А птичице певају.
И док зеке скакућу (и возе скејт­борде), народ гледа шта ће и како ће. Посла све мање, криза у замаху, др­жава у распаду, а зеке само за шар­гарепу одвојиле два милиона дина­ра од буџетских пара. Шта се мо­же, шаргарепа скупа, а скакутање тро­ши човека, пардон, зеца. А кад се доб­ро наскакућу, позову мобилним оп­штин­ска кола да дођу по њих, па на ручкић у кафану. Нисте ваљда мислили да ће сами да кувају шаргарепу? А и тај мобилни им ми плаћамо (као и кола). Годишње потроше зеке 400.000 ди­на­ра само на причу. Па кад се зеке за­сите шаргарепе, кад се наразго­варају, кад се наскакућу, кад се напуне ко Ду­рацел батерије, одоше зеке у шуму. Нама ће остати празна каса, а можда нам зеке оставе и неко гованце, она­ко, за успомену, да нам боље расте зеле­нило у зони спорта и рекреације.
’Фала зеке! Од кога је, и много је.

Преузмите број 10 као PDF, штампајте и делите!

Последње изјаве Бориса Тадића, Во­јислава Коштунице и осталих глу­маца на српској политичкој позор­ни­ци све више показују суштину тре­нутка у коме се Србија данас налази. Представљање једног и другог као некаквих непријатеља који сад тре­ба да воде некаква два „блока“, у ствари је производња лажног по­литичког су­коба у коме ми опет треба да бирамо између „лоших“ и „мање лоших“ момака.

„Европејци“ (намерно под знаком навода, а чине их ДС, Г17+ итд.) и Народњаци (СРС, ДСС, НС), како себе називају, покушавају да нам на­метну натегнуту, измишљену и лако обориву причу о томе како у Србији постоје два пута, а ми, слепци, треба да кренемо за њима једним или дру­гим. Хајде да пажљиво погледамо шта је то у чему се ови момци „разликују“.
Тадић каже: „И Европа, и Косово“. То у преводу на српски значи да би­смо ми у Европу, али заједно са Ко­совом. КошТуњави не прихвата не­пристојне понуде и каже да ћемо сачекати са Европом док не вратимо Ко­сово. Колико ја видим, овде раз­лике нема, или је она у томе што Кош­Туњави тражи да му САД врате иг­рачку, не примећујући да је Буш за­казао званичну посету Приштини.
Тадић нема проблема са Тајкуном (а и како би, поред Млађана?). Нема ни КошТуњави. Разлика = 0.
Тадић се не би бавио лустрацијом (за неупућене: чишћење државе од Ми­лошевићевог талога у судству, по­ли­цији, војсци и државним служ­ба­ма), а и како би, кад је ДС пос­тао прибежиште за бивше СПС-ом­ла­динце. КошТуњави то и не помиње, него баш такве гура за министре, са­ветнике и сличну готованску баг­ру, мада му је ЈУЛ више при срцу. Разлика: опет иста, тј. никаква.
Радикале намерно не помињем. Њихова прича је иста као Кош­Ту­њава, са мало отворенијим картама и са мало мање тикова. Нова Србија је исто што и ДСС, само што су ту „народни“ фашисти, уместо оних са­лон­ских дЕсесоваца.
Да подвучемо црту: разлика изме­ђу „Европејаца“ и Народњака само је у називу, причи и имиџу. Нико од њих нас не може приближити Ев­ро­­пи из простог разлога што не ра­зу­меју суштину тог приближавања. При­­друживање Европској унији по­требно нам је због нас самих, а не због Уније. Потребно нам је зато што је то једини начин да од Србије на­чинимо државу. Потребно је и Ко­со­ву зато што је то једини начин да та­мош­њи Срби остану тамо и живе нор­мално. Ту се не ради о не знам чему, већ о градњи темеља на којима по­чивају савремене европске државе: де­мо­кратији, слободи, независном суд­с­тву и увиду јавности у рад др­жа­ве. Када достигнемо тај циљ, неће нам бити важно хоћемо ли ући у Унију или не, јер ће Србија бити ста­билна и нормална држава. Тада ће се припајање унији претворити у пи­тање обједињеног тржишта, уместо садашњег питања спајања уља и воде.
На крају, избор у Србији ни­када није било лакши. Између „два“ погрешна пута, потребно је изабрати прави, а то је трећи: пут који нуди ЛДП. Пут на коме ће Србија претрпети праве, а не коз­метичке промене; пут на коме ће би­ти промењен систем, а не играчи на позорници; пут на коме ће Србија од недоношчета 21. века постати зрела држава; пут на коме ће УДБА коначно отићи у историју; пут на ко­ме ће држава бринути о томе да ли гра­ђани могу да преживе, а не да ли тај­куни могу да зараде; пут на коме ћемо коначно престати да се делимо на пар­тизане и четнике, родољубе и из­­дајнике; пут на коме ћемо знати да наша земља припада свима нама, а не само онима који немају части, образа и милости.

Преузмите “Незаборавак” бр. 9 у ПДФ формату, штампајте га и делите даље!

Овај текст представља реаговање на вре­ђање интелигенције грађана од стране ди­рек­тора неких јавних предузећа у Горњем Ми­лановцу, што је објављено у прошлом броју једног од два јадна и непрофесионална локална листа.
Будући да бројне притужбе грађана у вези са прљавштином и смећем на улицама нашег града и хладним ста­но­вима, као и рупама у коловозу и тро­тоарима, листама чекања у вртићима, ру­ини­раним школским салама нису биле до­вољно занимљиве за објављивање у тим листовима, а ни на телевизији (јер то, изгледа, нису вести), а ни предмет рас­праве општинских власти, редакција „Незаборавка“ је одлучила да изађе у сусрет револтираним грађанима. Па, да почнемо…
Писцу ових редова је било довољно да прошета од аутобуске станице до куће (иначе није далеко, 5–6 минута) и да се испрља као што није успео за време вишедневног боравка у престоници! Ри­з­ле, смећа и блата на све стране. Када падне и најмања кишица овај град се претвори у једну вееелику каљугу! Мо­жете да питате и таксисте у граду и рећи ће вам да град никада није био овако прљав. О изровареним коловозима и тро­тоарима да не говорим, а то је до­ду­ше питање за Јову или је можда за Снежу, ко ли је сада ту надлежан? У понуди је и широк асортиман дивљих де­по­нија „којекуде“, а нарочито ми је за­ним­љива она код тзв. „Пивнице“, код Друге основне. Али зато имамо и „нај­савременију машину за чишћење улица“. Поклон од Норвежана. Хајде истерај то чудо да мало сликамо! То може на ТВ, то и треба на ТВ, а не само неки проблеми!
Док нам се град мало по мало пре­твара у прави Свињоград, од надлежних смо добили у прошлом броју локалних новина само једно јадно и танко оп­рав­да­ње и оно стандардно „ми нисмо кри­ви“. Бедно, заиста. Вајка нам се ДСС-ко­ман­дант комуналног (иначе одличан „опе­ра­тивац“, кажу људи), како су цене њихових услуга ниске и како нема пара, како би они и грађани желели, а то све опет због буџета општине, па ово, па оно… Да ли се тако заступају интереси грађана, тако што се сваки дан нуде само изговори и оправдања?
Стари, про­верени принцип рада у државном предузећу: они се као пуно труде, а немају никакве резултате, па шта сада. Важно је да се труде. И оно стандардно „нисмо криви“. Па, наравно да сте криви! Неспособњаковићи! Али нисте ви сами у целој тој причи, дра­ги наши директори и в.д. директори мила­новачких Јавних предузећа. Ко вас је поставио? То је иста она братија што је засела и дели плен већ годинама, само се састав тима лешинара од избора до из­бора мења. Час је више еспесоваца, час десесоваца у лешинарској репре­зе­н­­та­ци­ји. Само черупају и мажу очи гра­ђа­нима. Задњих месеци се крију иза сло­га­на: „Да се ради и гради!“, прос­то или­ћев­ски речено.
А раде – једно велико ништа! Што би рекао онај њихов „једно велико дупло голо“. А да питам госн’ команданта да ли је новац, који је потрошен на прославу 50 година ЈКПа, на тај културни садржај – поклон грађанима, био планиран бу­џе­том општине? Немојте бринути о културним дешавањима у овом граду, за то постоји Културни центар. То што КЦ као да не постоји, то је друга ствар. Или можда новац потрошен на силне новогодишњие честитке које сте слали?  Па рекламе у локалним медијима, билборди… Од чијих пара команданте? И да ли треба чекамо следеће изборе да командант нареди – поклони „умивање града“, или да та волшебна машина изађе и очисти ових пар километара улица?
Занимљиво је то што се баш некако пред изборе за све нађу паре. (Иначе, машина стварно постоји, видео сам својим очима пре неки дан на улици, то „чудо технике“, како кружи улицама нашег Свињограда).
Пази сад ово: увели CALL центар! (То је добро. Савремено. Што би рекли ови из медија: Е, то је вест! Објављуј, одма’!) Ал’ изгледа само ’нако. Када им се пожалите да је у становима хладно, одговарају са: „само се ви жалите“ или не знају о чему се ради и пребацују на котларницу. Тамо најпре кажу да у ВАШЕМ стану НИЈЕ хладно!? Затим, да је сасвим нормално да буде хладно у стану кад је напољу хладно. Такође, кажу: „изиђите на сунце па се огрејте!“, „зграде су далеко од котларнице, па треба доста времена док топла вода стигне до корисника“. Шта, два месеца јој треба? Како ли је тек становницима Београда, Чачка? Па, ово је стварно… луд збуњеног.
Грађани плаћају да радите свој по­сао, а не да их правите будалама! Ту се појављује још једна занимљива „обсер­вација“ радника ЈКП „Горњи Милановац“, да ће они врло лако, понављам, у ВА­ШЕМ стану, да пронађу „на десетине ру­па где шури хладан ваздух“. Је ли? А да случајно не шури у котларници? Да се не „штеди“ на мазуту? Углавном, тек после вишенедељног натезања и организовања грађана из више зграда и писања више приговора, који су уредно заведени у ЈКП-у, (то се лако да проверити) они попуштају, решавају проблем и прозори ПРЕСТАЈУ да „шуре“! Тај период квали­тетног грејања је трајао месец и по да­на и баш када су људи заборавили и непри­јат­ности и вређање преко телефона – опет иста прича! Мада, сад имају но­во објашњење – немају појма шта је у питању, ни због чега се то дешава. Хва­ла, драги комуналци, што добро ра­ди­те свој посао! Да цитирам једног о(д)борника СО Горњи Свињоград: „Ко­му­нално? Ту нема проблема! Човек ради добро, ни­как­вих замерки!“
А на Сретење, ваљда су морали и ко­му­налци да иду код Вожда по савет (к’о и Коштуница), оставише грађанима ђу­б­ре испред врата. Па сад мора да се чека следећи термин за одношење. Сре­ћа да Сретење не пада лети, иначе од „миомириса“ не би могло да се прође.
Оставка! Моментална! Одговорни људи себи ни­када не би дозволили тако неш­то. А сећате ли се да је у медијима об­јављен почетак Велике Акције ЈКП „Горњи Сви­њоград“ – мењање гумица на нашим чесмама и то бесплатно (Ево, сви кличемо од силног одушевљења!). А то што после готово сваког њиховог сервиса остаје пустош на улици или у двориштима, иако су дужни да све врате у првобитно стање после „стручног сер­виса“. Хвала ни за шта. Наши о(д)борници ни да бекну, односно ни да скикну. И док се сви баве „високом по­ли­тиком“, „највишим др­жавним ин­те­­ре­сима“ и сл. грађани трпе. Ко ре­ша­ва проблеме са којима се грађани сва­­код­невно суочавају?
Да закључимо. Командант је већ наго­вестио ребаланс. Биће темпиран баш на време, иду избори, и вероватно ће бити такав да буде неке цркавице за шминкање града, тј. да грађани буду срећни и задо­вољни. Али се надам да ће грађани – бирачи овај пут мало боље размислити ко и на који начин заступа њихове интересе. Иритирање грађана свакако није паметна ствар, јер се кад тад обије о главу.

Преузмите “Незаборавак” бр. 8 у ПДФ формату, штампајте га и делите даље!

„Незаборавак“ се чита, али му се и пише: поред разних писама којима се пружа неизмерна подршка нашем раду, стигло нам је и једно које бисмо могли назвати „исповешћу“. На захтев аутора, преносимо га у целини:
Драги „Незаборавче“, читам те кад год се појавиш и питам се што те нема чешће? Да ли је могуће да ми је неки број промакао? Но, то сад није важно – повод за ово писмо су ови избори за председника Србије. Хтео бих да кажем нешто што ме мучи већ дуго, али, ред је да се прво представим:
Живим у Горњем Милановцу. Завр­шио сам од школе то што сам за­вршио и проведох скоро читав радни век радећи ов­де. Члан сам Де­мократске странке од осни­вања. Гласао сам за њих на свим избо­рима до сада, али више нећу.
Зашто нећу гласати за Тадића, веро­ват­но се питате? Разлога је много, а нај­важ­нији тај да сам коначно смогао снаге да кажем себи да ћу бити у праву само ако признам да сам погрешио!
Сведок сам свих дешавања у тој стран­ци: сећам се првих деоба; чак сам у јед­ном моменту био спреман да приђем стру­ји за ДЕПОС из које је настало ово зло од ДСС-а! Грешио сам, није да нисам.
Сећам се и одлазака виђених чланова (Косте Чавошког, Гојка Ђога, пок. Ни­ко­ле Милошевића – хвала Богу да су оти­шли сад кад видим где су и како завршили). Добро је да је још тада почео да се одваја кукољ од жита.
Активно сам учествовао у грађан­ским протестима ’96/97. Мрзнуо се у шет­њама, дувао у звиждаљку, лупао у шерпе. Тада сам почео да не подносим ДСС: на локалним из­бо­рима те ’96 ло­кал­ни функционери ДСС-а направише „посао“ са Марушићем. Док смо ми протествовали, они су игра­ли билијар код Шеге. Кад завршише што су започели, наплатише услуге местима у Београду, а нама се врати Марушић. Куд ћеш лепше.
Све то време живео сам у граду у коме су социјалисти били на власти, а у Чачку и Кра­гујевцу нису. Признајем, завидео сам комшијама. Звали су нас „Црвени Мила­новац“. „Комуњаре“. Било ме сра­мота да ка­жем одакле сам. Питао се шта сам то Богу згрешио. Ишао редовно у цркву да упалим свећу за здравље и на­предак. Узалуд. Све иста багра на вла­сти, како год окренеш.
А ови моји из одбора туњавији од кош­Туњавог.
Све то време гледао сам ка­ко разни че­рече Зорана Ђин­ђи­ћа. И споља и из­нутра. За ове споља ми прво није било јасно. На крају јесте, али тада је већ било готово. Али ове – из наше партије – нисам могао да схватим. Ни да разумем. Чак ни данас.
Подр­жа­вао сам неспособно локално ру­ко­­вод­­ство ДС-а. Чак и онда када су били за Коштуничиног Вуксановића као против­кан­дидата Ђинђићу. Чак и тада…
Онда дође рат на Косову. Мобили­саше ме за време бомбардовања!!! Ишао сам, него шта ћу. Поверовао да браним своју земљу. Срећа те вратих кући живу главу.
И све то време сам мрзео Милоше­ви­ћа!!! Поче онда кампања за оног што је причао да „сме да нас погледа у очи“. Ми му поверовали. Прогутали све увреде, све дотадашње преваре, све издаје, све ћушке и опет за другог потурили грбачу. Као, једини он није компромитован. Као, једини он чист. Као, Зоран није… Зликовци.
Дочекао тако 5. октобар.
Очекивао 6. Нисам га дочекао. Још не. Јер онај што је „смео да нас погледа у очи“ поче све чешће да трепће, што каже народ, „ко сврака на југовини“. Кад год почне да лаже, очи га издају. А лагао је много и лаже све више. Као да је негде, на поноћ између 5. и 6. зауставио сат. Само ми то нисмо одмах видели.
За нас, време је и даље текло. И даље сам животарио, верујући да се ствари мењају. Гледао Зорана како по Србији шири наду.Сти­скао палчеве да децембарски избори 2000. буду крај за социјалисте и радикале.
Радовао се хапшењу Милошевића.
А код куће и даље гледао неспособне локалне демократе и Коштуничине гониче. Кажу да „пас који лаје не уједа“. Ови су, богме лајали непре­кидно, али су и уједали. Тамо где највише боли. За душу.
А ја сам ћутао, наравно. Био добар војник странке. Да се не замерим коалиционим пар­т­нерима. Да неког не увредим. Да на шамар потурим и други образ.
У земљи општи напредак. Али, што је бо­ље, то више нападају Ђинђића. Странка га не брани. Ћути и даље. Сви упали у неке шеме. Много смо брзо постали много исти.
Онда атентат на Зорана! Мислио сам да је планета стала. Нисам могао да верујем! И плакао сам; као дете. А ДС? Руководство странке недорасло ситуацији. Сви се остр­вили на њу. Г17, радикали, ДСС, СПС. Оп­ште расуло. Напад на Чеду. Поверовао сам Тадићу.
Дођоше скупштински избори 2003. Пос­та­досмо безуба опозиција. Онда поново из­бо­ри за председника. Фрка. Дигло се кусо и репато да подржи Бориса. Мислили смо, биће крај света ако не победи. У другом кругу победа Тадића. Мислио сам, и моја. Трт. Кохабитација. Сад ми некако звучи као „комеморација“. Локални избори. Марушић и даље дрма. Ови из ЛДП нам узимају гласове. На њих сам се највише љутио. Нисам схватао да нису криви за наше грешке. А Марушића смо ми и ДСС вратили.
Онда Устав. Октроисан. Преамбула као хипотека сле­дећим генерацијама. Донет на превару, уз крађу. Написан за једну ноћ, а донет за два дана са гласањем преко ноћи. Помислих, мора се, можда, некад и красти…
Дођоше нови парламентарни избори. Гласао да Ђелић буде премијер, а оно опет Коштуница. А уз њега Јочић, Тијанић, Була­товић, Михајлов, Алигрудић… Јесам ли за то гласао када сам заокружио ДС? Да дам власт онима који су најгори? Онима што су се мртвом Зорану смејали!
А Тадић и даље ћути. Да не наљути До­брицу Ћосића и тата-Љуба. Не замера се. Глуми сукоб. Позира за новине. Трпи све. Пљу­вање, псовке, афере, крађе, Вељу Капи­талца… Ови ’оће да нас одведу Русима, само још фале Ким Ил Сунг и Мао Це Тунг да буде као у Мирино време. А и кад каже нешто, у исту свиралу свира као и кошТуњави. Ко­сово, па Косово. А о нама ни речи. Као да постоји само то Косово, а Србије нема. Нема Милановца, нема Такова, нема Рудника, не­ма Прањана; само Косово. И Београд. Кад нешто прозбори, гледа да не каже ништа. Увек иста прича: „И Европа, и Косово“; „И Ивица, и Марица“; „И Кен, и Барбика“; „И трт, и мрт“.
Овога пута гласам за Чеду и ЛДП. Не зато што сам против, него зато што сам за. Зато што знају шта хоће и зато што и ја то хоћу. Зато што није престао да се бори. Зато што није постао исти као други. Зато што нећу да гласам за Тадића, а изаберем Коштуницу. Зато што нећу да сјаше Курта, а узјаше Мурта. Хоћу да скинем самар. Да нас воде најбољи, да председник не буде лутка, да се у суд иде по правду, да се у партију иде кад се хоће, а не кад се мора. Да не идемо у Европу, него да је направимо у Србији. А чланску карту ДС сам поцепао. Испод части ми је да одем тамо чак и да је вратим. Нећу више да будем члан, од сад ћу да будем човек.
Живот је закон, а ја сам у свом животу председник!

Преузмите “Незаборавак” бр. 6 у ПДФ формату, штампајте га и делите даље!

Драги читаоци, извињавамо се што пра­ви­мо оволике размаке између бројева, али смо се уплашили да би „Незаборавак“ мо­гао прерасти у праве новине ако почне да излази уредно, а како тиражом, читаношћу и актуелношћу већ одавно шиша новине које пишу уз ветар, а смрде низ ветар, можда би нас многи схватили преозбиљно. Елем, након што су се „колеге“ из тих „новина“ позабавиле нама, мислимо да је основни ред да се и ми позабавимо њима.
Ауторски двојац са кормиларом (БЛ, ПЈ, ДМ) у својим „новинама“ можда може да пише шта хоће, можда могу да продају себе за демократе, можда могу да глуме нео­бавештеност, лудило, невиност и поштење, али хајде да се подсетимо шта је то један од њих некада писао, једући са државних јасала:

Као што је време показало и као што је и сам најавио, Л(омовић Б)ошко се продао добро. Данас ради за „независне“ новине, не мора више да се понижава за кафу (продао се боље), а цена му је, изгледа, била права. Само је једно заборавио да каже у своме тексту – колика је цифра и да ли су га платили у кешу или у натури?
Таман кад смо помислили да је овим „Врбовањем“ досегао дно, Бошко нас поново изненађује:

Чему морал, чему поштење, пита се овде Бошко, кад живот непрекидно тече ка свом неумитном крају. Зашто бити човек, кад можеш да будеш нечовек; руга се он тако свом исписнику, Човеку, а кад се сетимо „Врбовања“, јасно је и зашто. И онда нам такав неко, као он, соли памет из новина. О демократији, о поштењу, о човечности… Чега год да се дохвати, Бошко га, као харпија, загади оним што се не једе.
За крај, да видимо шта о том истом човеку кажу колеге из Независног удру­жења новинара Србије (НУНС):
„Горњи Милановац, много мањи од Чачка, у то време осим „Таковских новина“, гласила општинске управе, које се руководило истим уређивачким принципима, није имао других медија.
Уређивачки суноврат „Таковске нови­не“ доживљавају крајем деведесетих, када за уредника долази Бошко Ломовић, писац по­­езије за децу, који је у целој причи ви­део изванредну прилику да реши неке своје проб­леме, као што је стамбено питање, пре­т­варајући лист у лично гласило, са­да већ бившег председника општине Дра­­жи­мира Марушића. Колико је власт шти­­тила Ломовића најбоље илуструје ин­ци­­дент са бомбом, коју је он сакрио у сво­јој пуш­ници. Непажњом је дошло до екс­пло­зи­је, а да полиција против њега није пок­ре­нула истрагу, без обзира што се радило о оружју чије је држање законом забрањено. Гор­њомилановачка опозиција је после тога „Та­ковске новине“ прозвала „Кашикара тајмс“, а Ломовића „Бошко Буха“.
Међутим, врхунац је, ипак, било име­но­­вање Бошка Ломовића за порт­парола гор­­њо­­милановачког СПС. О каквој је уре­ђи­­вачкој политици „Таковских нови­на“ реч нај­­боље сведочи изјава, коју је Ломовић дао тадашњем дописнику „Блица“ из Гор­њег Милановца Зорану Ћулафићу – да он не пише по налозима Дражимира Ма­ру­ши­ћа, већ да тачно зна шта Марушић во­ли да прочита.“ (цитирано са www.nuns.org.yu)
Чини се да се историја понавља. Да­на­шња ТВ Горњи Милановац, под патро­натом ДСС-а и управљачком палицом не­ка­­дашњег СПС-овца, покушава да нам на живо покаже како изгледа оно чу­ве­­но: „Не видим, не чујем, не зборим.“ Упор­но избегавајући да ради оно што јој је ос­новни задатак, тј. да обавештава грађане о стању у општини, ТВГМ је постала гора од некадашњих Таковских новина, а данашњег ГМ Преса, где Бошко Буха и даље пише оно што годи председниковом егу.
Можда иза свега стоји наивно веровање да се смеће неће видети ако се гурне под тепих, а можда и хтење да се брљотине бивших и садашњих сарадника сакрију од јавности. Али чини се, однекуд свирала свира: „У цара Тројана, козје уши!“… а та се свирала зове „Незаборавак“.
ПС: пред закључење овог броја је стигла вест о продаји ТВГМ, као и о томе да је та иста ТВГМ пред саму продају, од општинских пара, купила нове опреме за позамашну суму, можда и већу од оне коју је нова власница платила за читаву ову ТВ кућу. Познато?

Преузмите Незаборавак специјал у ПДФ формату за штампу и делите га даље!

Прошло је једва два месеца од срећног венчања (о чему је Неза­бо­равак писао у 2. броју), а већ се по­казало да је за срећу потребно троје.
Да ли је младенцима кревет био тесан, да ли нису могли да се договоре ко у кући носи панталоне, а ко сукњу; свеједно, тек почеше у браку да врцају варнице. Поче по чаршији да се говори да млада (или младожења?) другог љуби! О, Судбино, зар опет?
Те видели је са овим, те видели је са оним, окрени обрни, где има дима има и ватре, стиже глас да се спрема развод брака. Ту се некако обзнани и ко је трећи; додуше, не баш трећи, јер испаде да се ради о расцепу некада јединствене ДСС+НС личности, те да једно “ја” и друго “ја” не могу да се договоре око тога кога млада заправо више воли. Нешто као Др Џејкил и Мистер Хајд на српски начин. Љубо­мора, бо­лест најгора, поче да раздире и иначе начету коалицију. А млада ко млада – мало код Џејкила, мало код Хајда. Мало штипни, мало пипни, види она у ком грму лежи зец, па прикупише потписе да се развод и обави.
Е, сад, има једна зачкољица: мла­ди остало једно дете још од пре бра­ка, петља нешто око путева, а овај ђу­ве­гија не би баш да се оно ту мота. Има и он једно сироче из родбине да удоми, а чика Веља из Чачка обећао да ће сирочету да помогне, и он се тим путевима помало бави. Није право млади, ал’ шта ће, бракоразводна пар­ница се захуктала, а и младожења обе­ћао богате поклоне. Неће он баш малог да најури, оставиће га ту да се и он игра, а биће за младину род­би­ну понеко место. Потпредседник ску­пштине, на пример. Па директор комуналног. Може и музеј. И теле­ви­зија. Или можда и не може?
Таман да се млада и младожења (2) договоре, кад се досети младожења (1) да и он има кеца у рукаву, да не кажем коња за трку. Обрије се, намирише, окупа, па млади на диван. Добар дан – добар дан! Крене он ту да обрађује младу: сети се како нам је било, што срећу да кваримо; држ – не дај, опсети се млада да је бољи врабац у руци него голуб на грани, те стисну врапца да јој не утекне, а пусти голуба.
Кад се тако дозваше памети, млада и младожења (1) обзнане да од развода нема ништа, те да ће се договорити о меденом месецу. Рекло би се, све је у реду – свеједно за кога сте гласали: НС, ДСС, ДС, СПО, СРС – уствари сте гласали за Марушића.
Е, ту је онда клета Судбина умешала прсте. Уместо да се ова прича заврши срећним крајем, баш на очекиваном месту заправо настаје нови заплет! Као у шпанској серији, кад Љовисна сазна да је заправо сама себи стриц, две стране исте медаље, два бела го­луба, два пола истог магнета, Алфа и Омега, Питер Паркер и Спајдермен, располућене младожење схватише шта им се десило, те им из измаглице ума заискри слика старога јединства. У навали осећања, толико јаких да се сви посматрачи ове лирске сцене рас­плакаше М1 и М2 се поново сјединише у Младожењу, који рече:
„А којће ми млада док је мени мене?“
Стога узе младожења пилулу за ам­незију, уради један ресет рачунара, фор­мат хард диска, испирање грла, рибање WC шоље, дубоко орање, па крену да смишља како ће сам себи бити довољан да би био задовољан. Заборавиће да је сам себи хтео да смести и, као да ништа није ни било, сешће, па ће се сам са собом договорити. Идила.
Шта ће му млада да му звоца. И онај њен мали од пре брака му се на вр’ Вујна попео. Има он доста својих сирочића да нахрани. Чика Веља реко дузму путеве. Оће. Комунално такође, то је већ наше. Имал још шта? Музеј – не дирај – вруће кестење, утрапили смо оном Николи да пири у прсте. Туристичка – онај радикал мож да лети, имамо једну малу с туризмологије без посла. Оставићемо радикалима социјалну установу да се не љуте. Кул­турни центар – исто ко и музеј. И горе. Не доитај. Предузеће за изградњу – остави Снежану, да се Жути не љуте. СОФКА – ууу, ту је Љубинков мали, мора и он негде да не ради. Имал још шта? Нема. Доста је и ово.
А млада? Нека јој остане што је донела у мираз: месну заједницу не може нико да јој отме. Биће ту и нешто у општинској управи. Па и неки „над­зорни органи“ – чујем, издала Млада решење да Челик врши надзор на Првој основној, а да школа ту услугу плати. Нема везе што он нема лиценцу и струку, шта ће њему лиценца, Челе је то, а паре су паре! Тако млада подмири своје сиро­чиће, а младожења своје; сви сити, сви весели.
А ви народе, јесте ли сити и весели? Тражили сте, гледајте; гледајте – и пла­чите. Шпанске серије за то и служе.

Да није време да промените канал?

Преузмите Незаборавак бр. 5 као ПДФ, штампајте га и делите.

Након првих сто министарских дана, Ве­­лимир Илић, од милоште Веља, нађе за сходно да извести свеколико Српство о своме учинку.
Прескочивши причу о необично по­вољ­ним условима под којима је страном кон­це­сионару дао право да у Србији гради пут и убира пу­тарину, министар нам се по­хвали како је за тих 100 дана асфалтирао, ни мање ни више, него 3.000 километара пута. Од наших пара, јасно.
„Мили Боже, чуда великога“, за­ва­пише васколики Срби, који без ми­нистровог об­ра­ћања не би ни знали да у Србији има толико пута уопште, а камоли ново­асфал­тираног. Да ли у те силне хиљаде спада и ових пар километара где министар доби спо­­мен плочу, није нам познато, али би би­ло лепо чути од Његовог Ми­ни­старског Ве­ли­чанства шта је то с пу­тем регионалног зна­чаја Кра­гу­је­вац-Пожега за који је, ’тице ка­жу, од­војено 8.000.000 „еврића“, а на коме од асфалта ме­стимично нема ни „а“.
Но министру није важан регио­нал­ни пут, ту се слабо гласови саби­рају, много је бо­ље придодати кило­метар-два тамо-’вамо па рећи:
„Гласајте опет за нас, биће дого­дине још километар“ и тако у недо­глед. Народ к’о на­род, каже:
„Боље ишта, него ништа!“; вози по оних километар-два асфалта, па оста­вља бубреге на осталих десет, ал’ ко те пита. Рек’о Вељо биће још после избора.
А, мудар је Вељо, прича се. „Ук­раду“ они његови сантим асфалта та­мо, сантим онамо, па од тог навуку који километар и 200 гласова у сва­ком другом селу. Нико не пи­та хоће ли ваљати онај пут где узе­ше сантим, добро је да су и нама кило­метар асфалтирали, макар трај’о и до следећих избора.
Зато у Србији и нема честитог пута – кад год се радило, радило се наопако, па пут уместо да траје 20 година, траје 5. Лоша подлога, танак асфалт, али важ­но да држи воду док мајстори оду, а оду чим избори прођу.
Док се тако пресипа из шупљег у празно, сви срећни и задовољни, пу­теви из године у годину све гори, а обећања све боља и боља… Али чини се да то никоме не смета; да смета, одавно би Вељо сјахао из фотеље. Чини се, у Србији само једно траје краће од Вељових џада: сећање.
Не бива онда чудно што се из нај­све­жијих де­ша­вања у Скупштини оп­ш­тине Ми­ла­новца види да је Вељо као стра­тешког парт­нера ода­б­рао, ни ма­ње ни више, баш СПС (сакривен иза „Покрета за ГМ(ДМ)“, али му то дође на исто). Изгледа да се за осам година од реченице: „Шта сте Богу згрешили да имате овакву власт?“ (В. Илић на скупу у Г. Милановцу, августа 1999.) некако нашло који су заједнички интереси и научило како се дели плен, а можда је и су­коб од почетка био лажан? Можда је читава прича са Вељиним багерима смишљена како би се народни бес искалио на улици, а кри­миналци ос­тали нетакнути?
Ина­че климава, коалиција ДСС­+НС, рас­пала се као брод од папира, а пар НС одборника је, по наређењу ми­ни­стра лич­но, пружило подршку пред­изборном ре­балансу буџета.
Из те природне сарадње про­­изи­лази само један циљ: да се пред сле­деће изборе СПС и НС покажу као је­ди­ни ис­тин­­ски путоградитељи (ма­да би и СПО да се „омрси“, јер ипак је НС њино чедо), те да тако уграбе што више гласова на се­лу, надајући се постизборној коалицији СПС+НС ко­јом би се једном за свагда ставио печат на про­паст наше општине, којој би из Чачка стизале „директиве“ како ће се овде радити, а што би ДМ слушао (као и до сада) ако мисли да му буде лепо и ако не буде хтео да му Министар заврне уши или преузме градњу хале, неуропсихијатрије и ос­талих „Скадрова на Бојани“ само на себе.
У ту се причу трпају и „Наша села“, где коло воде ветеринари (а ко би други) от­падници од ДСС-а. Од самог почетка зами­шљени као од­лив гласова од НС+ДСС, како би се ДМ у прањанском крају заштитио од „нелојалне“ конкуренције, „Наша села“ сад отворено стају на његову стра­ну бранећи његове будалаштине и при том не бирајући речи. Све ово ће опет да „пије воду“ само под јед­ним условом, а тај је да сељаци к’о и до сад забораве шта је било раније, па опет „легну на руду“ и поверују да ће им бити боље уз људе од којих им је до сада увек било само горе. Пази да неће!
Тешко је, пак, поверовати да ће онај ко је и раније лагао и крао наједном окренути ћурак наопкао, те почети да брине о напретку оп­штине и општем добру. Тешко је пове­ро­вати да ће они, који нам већ 50 година праве путеве, а никако да их направе, то урадити баш у следећем изборном раздобљу. Тешко је поверовати да исти могу да раде другачије. Хајде да нађемо неке нове.

Преузмите Незаборавак бр. 4 као ПДФ, штампајте га и делите.

Сви воле бајке: и велики, и мали. Зато, пре­носимо неколико бајки од мила­новачког Ханса-Кристијана Андерсена, Дражимира Ма­рушића лично, са све објашњењем њиховог правог значења. А да ли ће над нашом оп­штином да се смркне, или ће да сване нови дан, зависи од тога хоћете ли поверовати у ове бајке или не.

Бајка бр. 1: Изградњом спортске хале подстиче се борба против наркоманије. Нетачно. На распрострањеност наркома­није утичу разни чиниоци, а бављење спор­том нема превише утицаја на то да ли ће млади људи да почну да се дрогирају. Оно што заиста утиче на смањење броја наркомана је стварање добре пословне кли­ме у средини у којој живимо, стварање могућности за напредовање, рад, живот и опстанак. Уосталом, хала је предвиђена као комерцијални пројекат, чије ће се ко­ри­шћење наплаћивати. Ако је циљ да се повећа број младих који се баве спор­том, било би боље да се реновирају пропале школске сале, којих имамо сасвим довољно.

Бајка бр. 2: Хала се гради као кон­цесија (изјава председника општине у „Таковским новинама“). Нетачно. Пре­ма уговору који је председник пот­писао са словеначком фирмом Завод ГГАВ (ко­ја се бави позоришном продукцијом), јас­но је да је општина суинвеститор. Ос­таје само нејасно на основу чега је одре­ђена уговорна вредност радова (по уго­вору, у питању је договор, а не стручна анализа или тендер), па се оправдано можемо упитати да ли словеначки партнер ишта улаже? Делује да не улаже ниш­та, а добија 30% површине.

Бајка бр. 3: Уговор за халу је нај­бо­љи могући. Нетачно. Постоји само један ЗАКОНИТ начин (овде можете наћи Закон о јавним набавкама, а на милановачки случај се посебно односе чланови 6, 7, 23, 24, 69, 71, 98 и 145) да се провери који је уговор најбољи – поступак јавне на­бав­­ке. Дражимир Марушић је свесно из­бе­­­­гао тај поступак фаворизујући сло­ве­­­­нач­­ку фирму. Када се саберу све циф­ре из уговора (укључујући и камате), це­­на град­ње хале по квадратном метру је око 950 евра. „Ратко Митровић“ је до­­­био по­сао градње хале у Прањанима за око 350 евра по квадрату. Разлика је ви­ше него очи­­гледна. Кад помножимо раз­­лику са по­вршином милановачке ха­ле, добијамо из­нос од око 1.000.000 (МИЛИОН) евра - за толико је нај­вероватније хала у Милановцу препла­ћена, а општински бу­џет оштећен. То су наше паре, одби­је­не од наших плата да би ова општина нап­редовала, а не да би отишле у Сло­венију (или негде друго)!

Бајка бр. 4: Хала је неопходна за развој милановачког спорта. Нетач­но. Спорт се у Милановцу и до сада до­б­ро развијао. Имамо неколико европ­с­ких пр­­вака (у каратеу, на пример), сво­је­вре­ме­­но смо имали и солидне ко­шаркаше и одбој­каше. Само што смо тада имали и прив­реду која је могла да плати боље тре­не­ре и боље спортисте, а ту привреду су уни­штили и оп­љачкали политички исто­миш­љеници Дра­жи­мира Марушића. Ха­ла је неопходна само за добијање поли­тич­ких поена и за пљачку општине! Спорт би се много бо­ље развио кад би се те паре уложиле у клу­бове (опрема, припреме, тренери итд), а још боље кад бисмо од тог новца помогли раз­вој привреде, која би онда подржала спорт.

Бајка бр. 5: Све око градње хале је законито. Нетачно. Напротив, скоро све око градње хале је ПРОТИВ­ЗАКО­НИТО! Од измене општинских одлука, преко уго­варања, до почетка градње без грађе­винске дозволе.

Бајка бр. 6: Ако је све против­за­ко­нито, зашто не реагује правосуђе? То значи да је ипак све законито?! Не­тачно. Пра­восуђе је споро и труло. Дра­жимир Ма­ру­шић је адвокат и веро­ват­но има добре везе у правосуђу. Сви до­са­дашњи процеси про­тив њега су се рас­тезали до у бескрај, тако да ће то и овде вероватно бити слу­чај. Општински јав­ни правобранилац је под његовом ди­ректном контролом и не сме да реагује, да не би добила отказ. Једини начин да се Дражимир Ма­ру­шић спречи у даљем уништавању општине Горњи Мила­новац је политичка одговорност. Немојте гла­сати за њега!

Бајка бр. 7: Хала се гради од само­до­приноса и то је народ изгласао. Не­­та­ч­но. Хала се гради углавном из оп­штин­­ског буџета. Било би потребно око 10 година да се од самодоприноса ску­­пи новац за халу, под условом да се не одваја низашта друго. Где су улице, пу­­теви, водовод и остале пот­реп­штине? При том, постоје сумње да је референдум за самодопринос одржан противзаконито.

Бајка бр. 8: Халу гради „Манфреда“. Нетачно. Уговор је склоп­љен са Заводом ГГАВ из Љубљане, а не са „Манфредом“. Ос­таје нејасно због чега се ова фирма (ГГАВ) ни у једном пред­седниковом јав­ном излагању не по­миње. Можда зато што се ЗАИСТА бави само позоришном про­дукцијом?

Бајка бр. 9: Дражимир Марушић је социјалиста и као такав се брине о нај­угроженијима. Нетачно. Он је у више наврата отворено показивао ка­ко му није важно шта се збива са нају­гро­­женијим становништвом наше општи­не - штавише, својим бахатим пона­ша­њем је јесенас уг­розио рад народ­не кухи­ње; оне­могућио исплату плата за­по­сленима у јавном сек­тору и проарчио око 40.000.000 динара ван буџета у пр­вих 6 месеци ове године. Он се, за­пра­во, брине само о себи и сво­јим по­слу­ш­ницима: у општинској упра­ви је запослио исто­ричара Че­ли­ко­в­ића (мужа своје од­бо­рнице) на све­же изми­шљеном и сасвим не­по­тре­б­ном рад­ном месту; безбрижно је отпу­то­вао на одмор, а да претходно није ис­­пла­тио плате запо­сленима… Спи­сак је ду­га­чак, а ми смо при крају стране.

Бајка бр. 10: Марушић је увек ра­дио у интересу општине. Нетачно. Дра­жи­мир Марушић је увек радио само у свом интересу, приказујући га јавности као интерес општине. За време његове вла­давине је наша општина потпуно уни­штена; опљачкана су и упропашћена сва велика предузећа (Таково, Конфекција Руд­ник, Дечје Новине, Градитељ…), а он­­да су под надзором ДСС-а продата буд­-зашто Милошевићевим тајкунима. Уме­сто да се на време размишља о буду­ћем развоју општине, па да се улаже у опремање и опредељивање земљишта за привреду, у Милановцу се улагало у све и свашта и зато смо сад ту где јесмо. На дну. Глупо је очекивати да ће нас они који су нас ту довели подићи на површину. Пре ће бити да ће нас потопити још дубље.

Преузмите Незаборавак бр. 3 као ПДФ.

Да се све може, кад се браћа сложе, то смо већ знали. Али, да ће природна и ничим спутана веза „Покрета за Горњи Милановац“ и ДСС прерасти у складан брак, то нико није знао, мада су многи оче­кивали. Расплет приче о буџету оп­шти­не милановачке је, јутрос, све то лепо показао.
Дражимир Марушић и Душан Ђу­ро­вић су, по начелу: „Ја тебе сердаре, ти мене вој­водо“, вешто преиграли већину наивних (да ли?) одборничких група и обавили оно што се другачије није могло. Једино још не знамо ко је од њих млада, а ко женик, али то није много ни битно. Младенци су, под кумовским по­кро­витељством Владе републике Србије и Демо­кратске странке, уз ступање у брак јав­ности показали и своје копиле – тзв. „ре­ба­­ланс“ буџета, којим се у законске уквире уво­­ди све оно што је г. Марушић про­тив­зако­нито потрошио у претходних пола године.
Дакле, све оно што је било спорно, више није спорно. Читава вишемесечна ују­дурма око буџета је, наизглед раз­ре­шена, сви су мирни и намирени, у скуп­штини се, после изгласавања, уз аплауз заорило: „Мир, мир, мир, нико није крив!“, вук је сит, а овце су на броју. Сви срећни, сви весели. Да ли?
Након свега, питамо се због чега је све ово било и потребно? Заплет око буџета је и настао због тога што је скупштинска већина хтела да спорну спорт­ску халу избаци из буџета, па је аман­дманима то и учинила. Уз то, било је пот­ребно да се обезбеде додатна сред­ства за раз­вој општине. Дражимиру се то није до­пало, па није признао буџет. Шта ће нама развој? Ко је још вид’о вајде од раз­воја? Дај тај спорт, дај инвестиције, јер где се кува млеко, ту се и кајмак скида. Онда је прогласио привремено фи­нан­сирање, како би могао да трошкари како му се прохте.
Ако је судити по извештају који су одбор­ници добили од општинске службе, Дражица је „сашио“ 40 милиона динара преко дозво­љеног. Већину од тога на спортску халу чији је уговор о градњи правно ништаван, ако је веровати Закону о јавним набавкама. Али ко још поштује закон у земљи Србији? Само онај ко мора, а Маре вам није од тих што морају, зна се. Лепо човек каже да једва чека да га неко тужи.
Може он да забрља шта год хоће, само треба то неко да „опере“. Па су се онда Вла­да, Маре и Ђура састали, договорили и растали (привремено, само до венчања) да Скупштина по­служи као веш машина. Убациш усране га­ће, извадиш чисте. А онда, као, решиће држа­ва проблем и каз­нити кривце.
’Оће, к’о и до сад.
Држава је брза и тачна кад треба напла­тити порез, кад треба казнити по­ли­тичке неисто­мишљенике, кад треба оте­­ти имови­ну, кад треба понизити непо­слу­шне. А кад треба да заштити нашу за­једничку имовину, кад треба да покаже минимум обзира, кад треба да по­мог­не Правди да победи, нема је нигде.
Уосталом, има ли Правде у Србији?
Тај исти Дражимир је и јесенас уле­тео у црвено са буџетом, па на исту фо­ру, уцењујући преко народне кухиње (уз обилну медијску подршку својих „не­за­вис­них“ новинара Бош­ка и Живка) из­бо­ксовао од скупштине ре­баланс. И шта је било после? Ништа.
Односно, и није баш ништа. После је тре­бало одрадити исто то, само мало друк’чије. И онда су смислили фрку око буџета, при­вре­­­мено финансирање, веш ма­шину (на по­к­лон младенцима) и свадбу. Руке шире, у лице се љубе, за­јед­ничким снагама гласају ПЗГМ, ДСС, ДС, НС, Г17+ и СПО. Само је још фа­ли­ло да Симо фотограф наплати сли­ке зва­ницама. Ал’ како да им наплати, па мла­денци ни свој рачун за мобилни не пла­­ћају. Ми им га плаћамо. А и свадбени ручак су, вероватно, у тајности негде ор­га­низовали о буџетском трошку. Сад кад је ребаланс извршен, може опет да се троши по вољи. Па и ако се претера, опет ће Ђура да усвоји нови ребаланс, да следећи пут Маре не укине дечије додатке, паре за породиље и грејање школама.
Закључак се намеће сам: буџет је (како је рекла Влада) био усвојен, али ни­је објављен на време. За то су, изгледа, кри­ви Ђура и Драган Вучићевић, или њи­хо­ви најближи сарадници. Маре је полу­за­конито привремено финанси­рао из при­­­­крајка, ширећи братство и једин­ство са Словенцима који се у Словенији ба­ве по­­зоришном продукцијом, а у Србији гра­де кулисе; пардон, спортске хале. Е, кад је запело, онда су уценили читаву оп­штину не­­ис­плаћивањем плата и иних трошкова шко­­лама и другим установама.
Наравно, није било препреке да се ис­плате плате, јер је буџет био усвојен. Само је требало бацити мало прашине у очи. Да се Власи не досете.
Па кад запишташе сироте васпита­чице, учи­тељице и учитељи, службеници и чинов­ници, деца и родитељи, сажали се Влада дичне Србије и у најбољем маниру Николе Пашића (да цитирамо ЛДП) по­каза да су сви у праву, тј. да нико није крив. То је и био циљ, а и није популарно да се траже кривци. Морало би онда да се прекине коло, а без кола, зна се, нема доб­ре свадбе. Једино што у овом колу иг­рачи држе једни друге за м.да, па нагли и неочекивани потези нису добродошли.
Криваца нема, има само жртава. А жртве ћуте и трпе. Ко још сме да крене у штрајк, па да остане без и оно мало цркавице што му се ис­плаћује испод за­конских коефицијената. Ко сме да при­говори Марету и Ђури? Ко, кад се зна да закон важи само за слабе и немоћне?
Јер, да закон важи подједнако за све, да суд ради брзо и поштено, а полиција марљиво и предано, не би Маре био ту где јесте, а можда ни Ђура. Морала би свадба да се одржи негде друго. У Забели, на пример. А ни ове се тужне земље не бисмо стидели…

Преузмите Незаборавак бр. 2 као ПДФ.

Одувек сам одбијао истинитост теорија мен­та­­литета, покушавајући да све то што оне под­разу­мевају пренесем на неки други ниво. Међутим, не могу да се отмем утиску да у на­шем (дакле, српском) случају никако не мо­жемо да побегнемо од једне такве теорије.
Сплетом историјских околности, Срби ни­када нису живели у истински демократском друштву; иако су у више наврата покушавали да се изборе за слободу, никад се за њу нису изборили.
Ако имамо у виду да слободе није било ни пре Турака, а да је за време њихове власти добро утувљена рајинска свест у којој су се само ретки одметали у хајдуке када би их Турчин послао да му воде опанке (док им он са женом прави потомство); ако имамо у виду да су оба срспка устанка, иако декларативно за слободу, Србима донела само нову тиранију кнежева и потом краљева; ако имамо у виду да је након тога у 50 година Брозове владавине утврђиван темељ уд­башко/полицијске државе коју је Милошевић нас­ледио и развио до савршенства додајући јој и “ма­фи­јашка” као атрибут; ако имамо у виду да је први српски председник владе који је покушао да стварно спроведе слободу грађана у дело мучки убијен, а да су га наследили људи који покушавају да нас врате на “светле тековине НОБ, Јосипа Броза и Слободана Милошевића”, онда је јасно да већини Срба ни дан данас није и не може бити јасно да нису они ту ради државе, већ је држава ту ради њих.

Остатак текста преузмите као ПДФ.